Rec kritike
Stanko Ž. Šajtinac:
Drevna , koliko i izazovna, ali i zahtevna, koliko i primamljiva, akvarelska likovna tehnika barem je u nečemu posve izdvojena. To, što ovu čaroliju sa rastvaranjem pigmenta u vodi čini tako posebnom je visok stepen senzibilnosti i koncentracije, koji ona traži od umetnika. U hitrini poteza akumulirani su svi elementi likovnog jezika, ali i dnevni, često trenutni preseci umetnikove mašte, otisci njegovih iskustava i raspoloženja, a ponajviše, reklo bi se, čitavi nizovi najintimnijih dijaloga koje on može da vodi sa podatnom belinom papira. U nekoj vrsti zanosa, koja trpi jedino opsolutnu iskrenost, akvarelista liči na zatočenika sopstvene metafizičke avanture, čiju omamu prihvata i kao svoj jedini mogući stvaralački usud.
Tragom svog ličnog sentimenta, zapravo, mogućeg odgovora na večno slikarsko pitanje, gde je ključ za otkrivanje prirode i stvarnosti, i Laco Janko većduže vreme provodi lični dijalog sa akvarelom, uporno, dosledno, uspešno. Neopuštajući se u slikanje urbanih kompozicija i prizora. Laco je, u svojoj zavodljivoj akvarelističkoj poemi, sav i duboko usredsređen na plenerističko osmatranje prirode, prevashodno zavičajnog okruženja, ali sa vidljivim i snažnim imputima onog što je doživljeno još u detinjstvu. Ta lirski intonirana opreznost u kompozicijskoj redukciji dovodi to toga, da je na njegovim slikama dnevno svetlo, mada dekodirano hitrim potezom, uvek hromatski lazurno i neopterećeno, a ravničarsko tlo, žitno polje, lenja panonska reka, tek uočlivji salašili skriveni puteljak samo logični balans u ukupnoj kompoziciji. Na većim formatima izbirljiv u motivu i koloritu, na minijaturama posebno nadahnut i delikatan, akvarel Laco Janka lako se pamti. On je neopterećen jačim lomovima forme (toliko karakterističnim za najaktuelniji pristup ovoj tehnici) ali je uočljiv njegov nagon radoznalca i hroničara, posebno tamo gde se smelo upušta u tretman maglovite atmosfere, ili stešnejog, difuznog svetla na radovima sa bogatijom florom.
Ova izložba nedvosmisleno dokazuje da se Laco Janko odlikuje izuzetnom voljom u samopotvrđivanju, predanošću doslednom definisanju svog osobenog slikarskog jezika, i nekom, valjda urođenom obavezom duga prema trajnom zapisu ličnog zavičajnog nasleđa.
A ono je, sa primetnim viškom neba i vode, toliko saobrazno vokaciji umetnika punokrvne panonske melanholije i njenog setnog, gotovo romantičarskog isčitavanja.
Mr slikarstva Pal Dečov:
…Janko Laco pokazuje jedno zavidno poznavanje ove tehnike, gde se slobodno može reći da su slučajnosti svedene na minimum, mada je u ovoj tehnici likovnog izražavanja , slučajnost kao konačno rešenje, više moguće nego u nekim drugim tehnikama. Bojene površine su uspešno rešene, kompozicija je klasična, ali i pored toga se može uvideti jedna sigurnost u izražavanju…
Marijan Baroš, akademski slikar:
…Autor pokazuje istančano vladanje akvarelom kao i osećanje za kolorit…
Jasmina Tutorov, istoričar umetnosti viši kustos Savremene galerije u Zrenjaninu:
…Laco Janko je četkicom i bojom uspostavio prisan kontakt sa vojvođanskim pejsažom…međutim, draž ove izložbe su minijature u akvarelu. Autor koristi majušne akvarel fleke koje, kao nekim čudom oblikuje u realistički pejsaž. Ti minijaturni pejsaži imaju u sebi spontanost, prozračnost i lakoću, sve ono što čini dobar akvarel…
Dr. Laslo Košćal, istoricar umetnosti:
... Umetnik na svojim pejsažima svira kao na emocionalnom instrumentu sa više žica. Ako pogledamo sliku po sliku , na svakoj od njih možemo da dodirnemo po jednu žicu tog instrumenta. Oslikava i one trenutke koji se događaju u našem unutrašnjem svetu. Na majstorski urađenim slikama, dakle ne vidimo samo spoljne pejsaže, već i unutrasnje slike, raspoloženje ...
(Izlozba - Vonyarcvashegy, 16. 05. 2006.)
Dr. Gaal Ida, istoricar umetnosti:
„…Umetnost Laco Janka prikazuje jednu zaokruzenu celinu, posto se iskljucivo bavi pejsazima. Za izrazavanje ove teme, od mnogobrojnih slikarskih tehnika, izabrao je tehniku akvarela koja zahteva relativno brz rad. Izvanredno je savladao tehniku upravlanja vodenim bojama, koje su izrazito pogodne za snimanje karakteristika, lepote i atmosfere pejsaza. Laco Janko sve to daje kroz trenutne osecaje i raspolozenja, procisceno licnim utiskom.
Lezerna, lirska atmosfera njegovih slika svedoci o veoma intimnom odnosu umetnika i vojvodjanskog pejsaza. Na njegovim pejsazima cesto se pojavljuju vodene povrsine zaokruzene priobalskim rastinjem, a za temu svojih slika rado bira i zimski pejsaz. Verovatno mu izazov predstavlja monohromna belina zime koju izražava bojama, sto zaista nije lak zadatak. Laco Janko u svom slikarstvu ostaje na tlu realizma i tradicionalnim slikarskim postupcima u kojima moze da se izrazi na pravi nacin.”
Stanko Ž. Šajtinac: